Pismo

Ona je tajna. Uzrok dana i noći. Rođena u beskrajima davnih čežnji. Nema nikog sem Sunca i mene.

Kad sam je prvi put video, nastupio je kraj poezije. Za celi Svet, ne samo za mene. Ipak, taj Svet koji se bezidejno vrti oko sebe kao ludo dete je nemoguće ubediti u bilo šta, a ne u tako zahtevne istine. Zato će poeziju i dalje svi pisati. Ipak, ja uporno uveravam nepoznate ljude da to više nema smisla, dok na sunčanoj vatri mog srca njihova lica isparavaju iz vidokruga. I ostaje Ona. Da bude Prezvezdana na Nebu koje se milionima vekova rađa.

Ona čuje moje misli. Igra se sa njima. Uverena je da preterujem. Povučem se u svoju senku i ćutim ljubav. A kad se ljubav ćuti, ona je sveta.

Onda me Ona često pita: Zašto ćutiš?

Da li smo se uopšte sreli?

To nije izvesno. Postoje bleda sećanja na jedan susret pre mnogo godina. Svi tragovi snova i Ljubavi vode ka njemu, pa mu se pijani od sreće vraćamo. I onda natrag. Zato nam vreme teče u oba smera. Nemoguće je odrediti kad se desio susret. I da li se uopšte desio. Ili bilo šta drugo vezano za taj susret. Na granici između dva sveta, vidljivog i nevidljivog, u nama i izvan nas, međ’ javiom i međ’ snom, bujaju naša htenja i maštanja. Niko se u toj šumi ne ume razabrati, niko to više ne ume rasplesti. Ni te svetove, ni nas.

Poruka u vinu

Reči su naše reke, ulivaju se i poniru u vino koje pijemo, u kom je gledam. Otud nastaju pesme. Izranjaju i teku kao svetost čistih osećanja. Žubore, vijugaju među zvezdama, krune njihove oštre vrhove. Otud pada svetlucava prašina po bledim licima našim, a rađa se najlepši susret na svetu.